Na mestima koja su udaljena od gradova i sela, ne može se obezbediti voda iz javnog komunalnog vodovoda. Ako ne postoji mogućnost za to da se više porodica, ili, eventualno čitavo naselje, udruži i da izgradi sopstvenu mini centralnu vodovodnu stanicu, preostaje da se problem reši sopstvenom kućnom vodovodnom stanicom. Na ovaj problem treba naravno obratiti pažnju već onda kada se kupuje zemljište ili kada se određuje lokacija zgrade. Treba proveriti da li u okolini željenog mesta izgradnje ima upotrebljivi izvor vode, u kojim slojevima se nalazi podzemna voda i kakvog je kvaliteta. Ako u blizini ima bunar, treba uzeti uzorak vode u dobro iskuvanoj flaši i dati na analizu u nadležni Higijenski zavod. Voda iz potoka se može koristiti jedino neposredno sa izvora, jer je samo tamo čista, bez zagađenja. Za odvođenje i korišćenje izvorske vode takođe je potrebno nabaviti dozvolu nadležnog organa.
Nivo podzemnih voda bitno utiče na rešenje kućne vodovodne stanice ako nivo podzemnih voda nije ispod 7 metara, mogu se primeniti obični i jeftini usisni bunari a ako je nivo niži, potrebni su bunari sa točkovima ili oni, mnogo skuplji koji rade na principu pritiska. U ravnicama, pored reka i jezera nivo podzemnih voda je obično 4-5 metara, a na brdovitim mestima zavisi od lokalnih uslova
Najjednostavniji bunar
Najjednostavniji bunar је onaj koji se pravi kopanjem. Kopanje bunara može da vrši samo stručnjak sa odgovarajućom opremom, jer pored toga što je za finije kopanje bunara potrebna određena stručnost i iskustvo, taj posao je i vrlo opasan.
Za obiaganje kopanih bunara i danas se koriste gotovi betonski prstenovi prečnika 80, odn. 100 cm, visine 80 cm, sa ižlebljenim prirubnicama radi spajanja. Za prvi prsten iskopa se rupa tačnih dimenzija da se u nju može postaviti prsten. Zatim se nastavlja sa kopanjem tako da prsten klizi uvek niže i niže. Kada prvi prsten potpuno utone, postavi se drugi i tako redom. Iskopana zemlja prvo se jednostavno izbacuje, a kasnije se izvlači kofom.
Najlakše je, a istovremeno i najopasnije, kopati bunar u pesku. Naime, u labavom tlu lako se pomeraju prstenovi i može da dođe do naglog prodiranja peska. U zadnjoj fazi kopanja bunara poslednji prstenovi upuštaju se već u vlažnu zemlju, eventualno, čak i u vodu. Kopač bunara je pri radu stalno izložen opasnosti od prodiranja peska i vode, zato lestve u bunaru moraju biti stalno pri ruci, a kopač treba da je vezan konopcem i ne sme se ostaviti bez nadzora ni jedan trenutak. Ako je bunar gotov, može se pristupiti izradi mehanizma za podizanje vode.
Usisni bunari
Uređaji za dizanje vode uglavnom rade na jednom od tri principa: mehanički uređaji obično vrše dizanje vode samo do gornjeg dela bunara; kod bunara sa točkom, podizanje vode vrši se kašikama postavljenim na neprekidnom lancu (sl. 1, gornji deo), bunari koji rade na principu pritiska sa kompresorom izazivaju natpritisak u zatvorerenom bunaru, što istiskuje vodu kroz jednu cev.
Prednost ovih bunara je u tome da se voda može izdići i iznad bunara, npr. u rezervoar postavljen na krov ili sprat. Granica dizanja vode mehaničkih bunara na principu pritiska teorijski nije ograničena, što znači da mogu dizati vodu i iz većih dubina. Usisni bunari, nasuprot tome isisavaju vazduh iznad vode u bunaru. Težina vazduha jednaka je vodenom stubu od 10 m. Prema tome, usisni bunari i teorijski su ograničeni na 10 m, ali u praksi se mogu koristiti najviše do 7 m dubine.
SLIKA 1
Snabdevanje vodom porodičnih zgrada i vikend–kućica najjednostavnije i najjeftinije možemo rešiti usisnim bunarima (ako voda nije dublja od 7 m) U ravnicama i pored tekućih i mirnih voda nivo podzemne vode je od ovog obično viši. Najjednostavniji i najjeftiniji usisni bunar je tzv. Norton bunar sa pumpom i polugom na ručni pogon i sa nabijenim cevnim bunarom (sl. 1, donji deo). Pocinkovane čelične cevi od 1 1/4”, dužine obično 2 m nabijaju se u zemlju sve do vode. Na prvu cev postavlja se rupičasta glava sa koničnim vrhom, a ako je teren peskovit, dejstvo filtriranja povećava se navarivanjem guste žičane mreže od bronze. Za prvi komad već nabijene cevi priključuju se sledeće cevi sa spojnicama. Za glavu bunara od cevi dužine 1,5 m priključuje se još 4 komada cevi od 2 m. Zadnji komad cevi se tako nabije da viri iz zemlje oko pola metra. Na gornji kraj ove cevi, koji je snabdeven navojem, priključuje se pumpa od livenog gvožđa, odn. njena prirudbnica. Važno je da se ventili pumpe dobro zatvaraju, da se klip pumpe lako kreće i da ceo bunar i pumpa budu hermetički zatvoreni. Pri stavljanju pumpe u pogon prvo je treba nekoliko puta sa gornje strane napuniti vodom i pumpati sve dotle, dok se ne dobije čista voda. Ako postoji opasnost od smrzavanja, pumpu i bunar treba isprazniti.
Nortonov bunar može se postaviti i u kopane bunare (sl. 1, dodnji deo). Kapacitet ovog bunara pri jednom pritisku ručice је 0,3 - 0,8 litara sa higijenske strane je zadovoljavajući jer voda i padavine ne mogu dospeti u njega. Održavanje se sastoji samo u tome što kožni klip i donji ventil treba jedanput godišnje menjati. Može se još desiti da se čelično sedište dizajućeg ventila istroši, da se ventil zaglavi ili da ispod podnožnog ventila dospe pesak, kao i to da je zbog loše montaže ili zbog lošeg zaptivanja elementi bunara ne zatvaraju hermetički. Nortonov bunar je idealan za vikend–kućice (ako podzemna voda nije previše duboka).
Usisno–potisni bunari
Dobre osobine usisno–potisnih bunara objedinjavaju usisno–potisni uređaji. Dve glavne vrste ovih bunara su veoma rasprostranjene. Kod uređaja sa dvostrukim klipom jedna poluga pomera usisni deo sličan onom kod usisnih bunara. Međutim, ovde usisana voda ne izlazi u slobodan prostor, nego ulazi u jedan drugi zatvoreni cilindar čiji se klip takođe pomera usled iste poluge gore i dole. Ventil ovog cilindra obrnuto funkcioniše u odnosu na usisni deo, tako da klip ne siše, nego potiskuje dalje vodu. Usisno-potisni uređaji mogu se koristiti npr. za polivanje bašte, kao i za punjenje nekog rezervoara koji je postavljen nekoliko metara iznad bunara. Mogu se postaviti takođe na cevne bunare isto kao i Nortonov bunar. Ovaj bunar (uređaj) daje vodu samo onda ako se pomera poluga, prema tome za kontinualno snabdevanje porodične zgrade vodom može da se koristi samo kombinovano sa posebnim rezervoarorn (postavljenim na određenu visinu.) Ovim bunarima u suštini je slična i usisno–potisna pumpa sa krilcima. I ovde je usisavanje i potiskivanje vode obezbeđeno naizmenično pomerajućom pumpom sa krilcima koja je snabdevena dvostrukim sistemom ventila. Nedostatak je taj, što se slično uređaju sa dvostrukim klipom, može koristiti samo do 7m dubine (slika 2, leva strana)
SLIKA 2
Sa usisno-potisnim uređajem već možemo obezbediti kontinualno snabdevanje porodične zgrade vodom, samo je potrebno da na krovu zgrade, tavanskom prostoru, ili visokom stalku postavimo jedan rezervoar od 200-500 litara. Vodu iz bunara, prema tome, treba prebaciti u rezervoar koji je zatvoren, ali ne hermetički. Ako se rezervoar obloži termoizolacionim materijalom (npr. staklenom vunom) voda će u njemu uvek biti prijatna. U blizini gornjeg ruba rezervoara treba postaviti priključak prelivnika, a prelivnu cev dovesti do kanalizacije (sl. 2, desna strana).
Između usisno-potisne pumpe i rezervoara možemo u vod za punjenje uključiti zatvarač. Istovremeno treba napraviti i jedan drugi ogranak, zaobilazeći rezervoar, da bi uređaj mogli koristiti i zimi. Iz donjeg dela rezervoara vodimo vodu do potrošačkih mesta (zidne slavine, WC, tuš i sl.). Pritisak će naravno biti manji, zato je najbolje upotrebljavati cevi i slavine većeg prečnika. Rezervoar treba snabdeti i dobro uočljivim nivo-pokazivačem (sl. 3).
SLIKA 3
Motorni bunar
Tamo gde ima električne energije i gde očekivana potrošnja vode to opravdava, ekonomično je napraviti motornu vodovodnu kućnu stanicu, koja takođe radi po sistemu pritiska. Suština ovakve stanice je da prostor iznad bunara (eventualno veći kopani cevni bunar) hermetički zatvorimo i u ovom prostoru kompresorom stvorimo natpritisak. Natpritisak od 1 atm može da potisne vodu na visinu do 10 m. Prema tome, ako kompresor proizvodi natpritisak od 3 atm, vodu možemo potisnuti na visinu do 30 m, ili na visinu do 10 m tako, što je pritisak vode pri izlasku iz slavine 2 atm.
Postoji i takav sistem, gde samo otvaranje slavine uključuje motor pumpe i pokreće transport vode, ali ovakav sistem zbog stalnih uključivanja previše opterećuje elektromotor i pumpu. Zbog toga se najviše koriste sistemi sa hidroforom. Kod ovog sistema motor od 1,5 konjske snage pokreće kompresor, koji pritiskuje vodu u jedan sud. Voda ulazi u ovaj rezervoar samo dotle, dok se pritisak vazduha iznad nivoa vode u rezervoaru ne izjednači sa pritiskom u bunaru. Ako pritisak naraste na određenu vrednost, prekidač koji je povezan sa manometrom u rezervoaru zaustavlja motor kompresora. Voda se nesmetano može ispuštati iz rezervoara, dok pritisak ne padne na neki određeni minimum. Kada se postigne ovaj minimum, manometar odn. prekidač, ponovo uključuje kompresor. Smanjenjem broja uključivanja znatno se povećava vek trajanja uređaja (sl. 4)
SLIKA 4
Gde ima električne energije i gde je visok nivo podzemnih voda, ovaj uređaj se može priključiti i na pumpu. Kombinovani uređaj sa električnim pogonom je, u stvari na usisno–potisnom principu. Usisni deo kontinualno diže vodu iz bunara, a potisni deo potiskuje u hidrofor, odnosno u kućnu vodovodnu mrežu, i tamo je drži na potrebnom pritisku.
Na kraju nekoliko važnih saveta graditeljima kućnih vodovodnih stanica:
1. Bunar treba da je 10 pa čak i 20m od najbližeg WC-a, đubrišta i тaložnika. Lokacija bunara treba da je takva da strujanje podzemne vode ni u kom slučaju ne unese prijavu vodu u bunar.
2. Bunar treba zaštititi od padavina, prašine, prljavštine, otpadnih voda i treba paziti na to da se izvađena voda ne vraća u bunar.
3. Pre početka gradnje treba ispitati nivo i proces strujanja podzemnih voda i to pri suvom vremenu. Ispitivanje možemo vršiti eventualno, i na obližnjim bunarima.
4. Čest nedostatak usisnih ili potisnih bunara je uglavnom nezadovoljavajuća zaptivenost. Proveru zaptivenosti možemo izvršiti na taj način što prisluškivanjem (prislanjanjem uha) određujemo postoji li i gde postoji prodiranje vazduha ili vode.
5. Montažne radove na električnim instalacijama možemo vršiti samo onda ako smo prethodno isključili struju. Obratimo pažnju na to da lutajuće struje (fukove struje) mogu i na vrlo velikim udaljenostima u vodovodnoj mreži prouzrokovati smrtonosni udar!
6. Ako pre zimskog perioda odstranimo vodu iz sistema ili sistem zaštitimo od smrzavanja sprečićemo teške posledice.
Za filtriranje danas sve više zagađene i hemijski čišćene vode, može se napraviti vrlo efikasan filter. On se sastoji od rezervoara zapremine ca. 1 litar koji treba napuniti aktivnim ugljenom. Ugalj vezuje sporedne supstance i zagađenja i voda koja izlazi iz filtera biće takvog kvaliteta da se može koristiti kao pijaća.
Rezervoar se može napraviti od plastične cevi velikog prečnika, npr. dimenzija termosa ili flaše za soda–vodu pa ga pričvrstiti u vertikalnom položaju za zid. Na sredinu gornjeg i donjeg poklopca rezervoara treba postaviti priključak od gumenog creva. Donji priključak i crevo pričvršćujemo lepljenjem. Poklopci se priključuju uz rezervoar navojem, ali ih treba zaptivati gumenim prstenom (sl. 5). Na donji deo rezervoara treba postaviti bakarno ili mesingano sito sa što manjim rupicama, a iznad toga u ceo prostor rezervoara aktivni ugljen veličine zrna graška. Na gornju stranu iznad punjenja takođe treba postaviti sito. Voda se uvodi u filter sa donje strane, a očišćena se odvodi sa gornje strane tako da voda struji odozdo na gore i naj način ne moze da ponese sa sobom, inače potpuno bezopasne komadiće ugljena.
SLIKA 5
Jedan uložak filtera dovoljan je za filtriranje potrebne pijaće vode za četvoročlanu porodicu u toku pola godine. Naravno da je nepotrebno filtrirati vodu za pranje umivanje i kupanje. Zato je dobro da na slavinu postavimo ogranak tako da puštamo onu vodu koja je baš potrebna.
